Uradi sam

Na hrastovom stablu

admin

Jedna od karakteristika vremena u kojem živimo je borba protiv
islama i muslimana. Nastoji se dokazati da je islam zaostao, da nije
za naprednu civilizaciju i sl. Naravno da se ovo “dokazivanje” ne
vrši ni sa čim drugim osim lažima na islam i islamski vjerozakon
– Šeri‘at. Međutim, svako ko iskreno želi upoznati islam veoma će
se lako uvjeriti da on nije ništa drugo do put ka sreći i napretku na
oba svijeta.
Šeri‘at (islamski vjerozakon) je naziv za sve što je Uzvišeni Stvoritelj objavio Svome vjerovjesniku i poslaniku, Muhammedu صلى الله عليه وسلم od
propisa, ubjeđenja i djela.
On se obraća fi tri (ljudskoj prirodi), ljudskom razumu, razvija
ljudske ambicije i podstiče ih na najuzvišenije ciljeve, postavlja
pravila i norme ponašanja, određuje i osvjetljava put cijelom čovječanstvu.

Tamo iza poslednjih kuća, na širokoj poljani a otprilike dvesta metara od dunavske obale, ležalo je
jedno veliko hrastovo stablo, da kome su se grane već osušile. To stablo je pre neke godine nanela voda.
Bila s proleća velika poplava, pa se Dunav razlio i potopio polja i livade, šume i sela, te iščupao negde
natruli hrast, poneo ga na svojim valima i nekako tu, kod našega grada, seknula voda te taj hrast, ko zna iz
čije šume, ostao na ledini i sad dobro došao nama, deci, da se tu zbiramo kad smo dokoni i slobodni od
škole.
Bilo nas je desetina koji smo svakog božjeg četvrtka i nedelje tu okapali. Tu su nam u blizini bile
roditeljske kuće, a u školi smo se nekako združili. Ne može se reći da smo bili najbolji đaci, ali smo bili
dobri drugovi. A teško je bilo biti dobar đak kad mi sve slobodno vreme, kada bi trebalo da učimo
lekcije i radimo zadatke, provodimo ovde na stablu. Tek što ručamo, tek što ispustimo kašiku, a mi
spodbijemo knjige pod mišku, pa hajd’ na stablo. Tu se i skupimo pa zajedno krenemo u školu. A kad se
vraćamo iz škole, ako je otvoren prozor u kući, bacićemo knjige kroz prozor, a ako nije, uletećemo u
kuću, odrezati veliku krišku hleba, baciti knjige, pa sve trčeći na stablo.
Bilo je i takvih koji su koji put došli, a koji put ne, ali nas šestorica smo bili stalni. To su bili: Žika
Dronja, Mile Vrabac, Sima Gluvać, Mita Trta, Laza Cvrca i ja. Čeda Brba dolazio je samo nedeljom.
Žika Dronja je bio dosta vredan i uvek je revnosno učio lekcije, ali mu nekako bog nije dao da
upamti što uči. On, na primer, nauči lepo lekciju iz zemljopisa i da ga toga časa zapitaš, odgovorio bi ti
reč po reč. Ali dok dođe od kuće do škole, a on zaboravi. Jedanput tako profesor mu veli:
– Žiko, ti nisi ni pročitao lekciju?

– Jesam, gospodine, – brani se on – i znao sam je vrlo lepo!
– Pa zašto je sad ne znaš? – pita profesor.
– Zaboravio sam je uz put dok sam došao od kuće do škole!
Zvali smo ga Dronja što je bio nekako sav rasklimatan i sve je na njemu visilo. Njegove ruke i noge
nisu izgledale kao da su izrasle iz tela, nego kao da su prišivene, onako otprilike kao kad praviš lutku od
krpčića pa joj prišiješ noge i ruke te svaka za sebe klima. Kad trči ili kad igra mete, a tebe sve strah da
mu se ruka ili noga ne otkine.

Islam podstiče na svako dobro, a zabranjuje svako zlo; zabranio
je sve što čovjeku smeta ili šteti u pogledu vjere ili ovosvjetskih
dobrobiti, a sve s ciljem kako bi čovjek živio srećnim i ugodnim
životom na ovom svijetu, te osjetio pravu sreću i postigao veliki,
istinski uspjeh, odnosno zadobio Božije zadovoljstvo na budućem
vječnom svijetu. Uzvišeni Allah kaže: …onaj ko bude slijedio uputu
Moju neće zalutati i neće nesrećan biti. (Kur’an, 20:123)

A nije bio samo dronjav nego i brljav kao prasac. Njegove knjige izgledale su kao da su bile u
turšiji; njegovi pismeni zadaci izgledali su kao zemljopisne karte, sa ogromnim okeanima na svakoj strani
ispisanim mrljama od mastila. On nije pisao samo po hartiji već i po svome licu, po odelu, po košulji.
Kad dođe u školu i donese pismeni zadatak, da se čovek čisto uplaši od njega; lice garavo, nos modar,
košulja šarena, haljine isprskane kao da je mastilom krečio kuću a ne pisao zadatak. Pa još ako ga natera
profesor da se umije, onda zlo postaje gore: razlije mu se mastilo pa izgleda kao molovani đavo.
Mila smo zvali Mile Vrabac, ali ne znam zašto smo ga tako zvali. Imao je, istina, običaj da za vreme
časa jednako trpa ruke u džepove, da vadi otud suhe mrvice pa da ih gricka, ali neće biti da smo mu zbog
toga dali takvo ime. Pre će biti drugo nešto. Jedanput se vraćamo iz škole, a nama u susret ide jedan
sveštenik. Mi mu se svi javljamo i skidamo kape, a Mile baš u taj čas strpao ruke u džepove pa traži
mrvice. Sveštenik nas zaustavi pa se okrete Milu:
– Mali, jesi li ti đak?
– Jesam! – veli mu Mile.
– A da nemaš ti slučajno vrapca pod kapom?
– Nemam! – veli Mile.
– Pa vidim, znaš, – kaže njemu sveštenik – Ne skidaš kapu ni svešteniku, pa velim bojiš se da ti ne
odleti vrabac!

Leave A Comment